Worm In An Apple

Da li verujete u čuda?

Ona dolaze onda kada verujemo da je sve moguće čak i ako mnogo toga ne znamo.
Ona dolaze prepuštanjem.
Dolaze verom.
A to je unutrašnji proces.

Naš um je "operativac" on je tu da izvršava zadatke. Kada nešto ne može da reši, kada ne zna, on veruje da je to nemoguće jer on to ne zna. Ali da li je to zaista tako ili se radi samo o tome da je njegov kapacitet ograničen da vidi i drugu perspektivu ili rešenje?
Kada naiđemo na ovakvu zavrzlamu često odustanemo od onoga što smo počeli, jer postoji deo koji ne znamo i to nam postaje najveća prepreka.
Ključ je u veri. U veri da šta god da se desi da ćemo se snaći i preživeti. I to je zaista tako. Um će naći rešenje onda kada prihvatimo da nije sve do nas ali da rešenje uvek postoji i da je moguće.

Kada bi pustili patnju, pustili bi i tu sliku da smo mi uvek oštećeni nepravedno, da nismo u pravu i da su svi drugi krivi. I morali bi da priznamo da nismo tako divni. Suočili bi se sa odgovornošću da i mi radimo ne tako dobre stvari. A to je teško. Teško je priznati sebi da nismo divni ali je lekovito. I vodi u zrelost ličnosti. A zrelost zahteva i podnošenje neprijatnosti, integraciju polariteta dobra i zla. Dovoljno smo veliki da vidimo da nije sve savršeno i da je baš tako savršeno.

Emocije nisu apstraktne već imaju svoj "fiziološki put" u našem telu.
Kada se pokrenu u nama izazivaju razne telesne reakcije. Ako bi ih promatrali kao fiziološki proces ne bi se vezivali za njih. Pustili bi ih samo da prođu kroz telo, kao kada pustimo dahu da se umiri ili ubrzanom lupanju srca.
Ali mi poverujemo u emociju, vežemo se za nju, i ona postaje uloga kroz koju živimo i vidimo svet. Tu nastaje problem jer se realnost menja i iskrivljuje. Emocije sa sobom nose i određena uverenja koja ih održavaju stalno aktivnim.
Tako postajemo "robovi" sopstvenih procesa.
Emocije su realne u smislu da se dese, ali nisu realnost koja nas okružuje. Onda kada gledamo kroz njih one postaju naša iskrivljena realnost, obojena tom emocijom.

Razmislite o tome.

U savremenom svetu masovna potreba populacije je "nezavisnost". Nezavisnost se razume kao osbosobljenost da delamo u mnogim oblastima, da smo sposobni da ostvarimo snove, želje i potrebe. Ali sami, odvojeni od sveta.
Pogotovo je ovo važno za žene.

"Završi dobar fakultet da ne zavisiš ni od koga"
"Imaj svoju platu da ne zavisiš ni od koga"
"Nauči da voziš da ne moraš nikoga da moliš"....

Spisak ide u nedogled.
I čak i kad sve to se ostvari opet se ne osećamo nezavisnim. Opet nas tuđe mišljenje, emocije, verovanja remete. Jer ovom metodom nismo se dovoljno odovojili od sveta.

Prava nezavisnost odnosi se na sposobnost upravljanja sopstvenim mislima i emocijama tako da ih niko spolja ne može poremetiti.
Odnosno tuđe mišljenje, ponašanje, emocije ne mogu promeniti ono što je u nama i ono što su naše misli, emocije i stanje jer mi imamo apsolutnu kontrolu nad tim. Tako ostajemo nezavisni. U svetu ali i ne od sveta.

Svakoga možemo slomiti da demonstriramo našu silu. Ali šta ako sila dolazi bas iz tog sloma?

"Ne potcenjuj snagu slabašnoga tela"-latinska poslovica

Koliko vodite računa o svom telu i šta unosite u njega?
Da li ste primetili kako hrana utiče na vaše telo i raspoloženje?
Kako vam neka hrana daje energije druga je oduzima? Neka hrana u sebi ima sve što vam je potrebno dok druga samo maskira glad.
Da li birate šta biste pojeli? Da li birate šta vam prija a izbegavate ono što ne?
Da li isto tako birate čime hranite vašu psihu, vašu dušu?
Oni se pored dobrih knjiga, dugih šetnji, inspirativnih razgovora, dobre muzike, umetnosti, korisnog rada, hrane našim svakodnevnim mislila i emocijama.
Kada biste posložili emocije i misli koje su u vama u većem delu dana šta biste rekli da li je to dobra hrana za vaš um, duh, telo, psihu?

Naše misli i emocije u hrana našoj psihi i duhu, a stanje duha i uma utiče na telo. Isto tako, hrana kojom hranimo telo utiče na stanje duha i uma.

Birajte mudro!

Ako neko želi da ode, najbolje ga je pustiti. Češto živimo u iluziji da ne možemo da živimo bez tog nekog i onda se svim silama trudimo da ga zadržimo. Ali to postaje "pakao" za nas. Jer smo stalno na oprezu, stalno u strahu, stalno u grču. Isto je kao kada pokušavamo da zadržimo dah.

Vazduh nam je zaista potreban i ne možemo da živimo bez njega, ali samo onda kada ga pustimo možemo da udišemo život.

U životu treba biti protočan da bi život tekao kroz nas. Otvoren i slobodan. Svaki pokušaj zadržavanja rađa grč a iz toga raste strah.