Biraj Sebe

Životne priče o nekim sasvim običnim svakodnevnim situacijama mogu nas podstaći da svoju svakodnevicu pogledamo iz neke nove perspektive. Na kafi sa Danijelom može Vam pružiti upravo to - novu perspektivu.
Veče je humanitarnog karaktera i sva prikupljena sredstva namenjena su udruženju "Impuls".

Mama, tata, kada se naljutim na vas, to ne znači da vas ne volim. Ponekad mi se čini da me ne čujete, da ne razumete koliko mi je nešto važno, i onda počnem da vičem ili zalupim vrata. To je moj način da vam pokažem da mi je stalo, iako ne znam uvek da objasnim rečima šta osećam.
Kada mi kažete da ne mogu da gledam crtaće ili da moram da idem na spavanje, ja se osećam kao da nemam kontrolu nad svojim životom. Želim da budem veliki, da odlučujem sam, ali još uvek ne znam kako da to uradim bez ljutnje. Zato se bunim, jer želim da me shvatite ozbiljno.
Moja ljutnja je zapravo moj poziv za pažnju. Kada vičem, ja vam poručujem da mi je potrebno da me vidite, da me čujete i da razumete koliko mi je teško da se izborim sa svojim osećanjima. Vi ste moja sigurna luka, zato se ljutim baš na vas, jer znam da me nećete ostaviti i da vas mogu testirati.
Iza moje ljutnje stoji ljubav. Kada se naljutim, ja vam zapravo pokazujem da mi je stalo, da želim da budem blizu vas i da mi je važno šta mislite. Možda to ne izgleda tako, ali svaka moja ljutnja je zapravo moj način da vam kažem: volim vas, samo mi pomozite da naučim kako da se izrazim drugačije.

Emocionalna inteligencija je sposobnost da prepoznajem, razumem i upravljam svojim emocijama, ali i emocijama drugih ljudi. Kada naučim da prepoznam šta osećam i kako to utiče na mene, kada uspem da se smirim umesto da reagujem impulsivno, kada imam želju da postignem nešto iako nailazim na prepreke, kada mogu da razumem kako se drugi osećaju i kada znam kako da se povežem sa njima, tada pokazujem da razvijam emocionalnu inteligenciju.
Kako ja to vidim, najviše mi pomaže kada razgovaramo o emocijama. Kada me pitate kako se osećam ili šta me je učinilo srećnim ili tužnim, ja učim da prepoznam i imenujem svoje osećaje. Kada vi pokazujete kako se nosite sa svojim emocijama i kako rešavate konflikte mirno, ja učim da i ja to mogu. Kada mi pričate priče ili zajedno posmatramo situacije u kojima se drugi ljudi osećaju na određeni način, ja počinjem da razumem njihove emocije i da razvijam empatiju.
Važno mi je i da se igram sa drugom decom, da delimo i sarađujemo, jer kroz igru učim kako da budem deo tima i kako da rešavam nesporazume. Kada mi pokazujete da me volite i da razumete moje emocije, osećam se sigurno i lakše učim da se nosim sa njima. Kada me učite da duboko dišem, da brojim do deset ili da napravim pauzu kada sam uznemiren, ja shvatam da mogu da kontrolišem svoje reakcije.
Za mene je sve ovo proces, nekad mi ide lako, nekad teško, ali znam da uz vašu podršku i strpljenje mogu da izrastem u osobu koja razume sebe i druge, i koja zna da se nosi sa životom na zdrav i srećan način.

Gledam svakog dana i od vas učim kako da razumem svet oko sebe. Do sedme godine vi ste moj najveći uzor, vi ste oni koje posmatram i od kojih preuzimam način kako da pričam, kako da se ponašam, kako da reagujem kada sam srećan ili tužan. Sve što radite, ja upijam i pretvaram u svoje iskustvo.
Kada mi pokazujete ljubav i poštovanje, ja učim da i ja vredim, da sam važan i da je svet oko mene sigurno mesto. Kada se smejete, ja učim da radost postoji, kada se mirno nosite sa problemima, ja učim da i ja mogu da pronađem rešenje. Vaše reči i postupci su moj putokaz, oni oblikuju moje vrednosti i stavove koje ću nositi kroz ceo život.
Znam da će kasnije doći vreme kada ću učiti i od drugih, od vrtića, škole, prijatelja i medija, ali sada ste vi moji prvi učitelji. Ako mi pokažete da je važno da volim, da poštujem i da verujem u sebe, ja ću to poneti sa sobom i kada budem odrastao.
Zato vas molim da budete dosledni, da mi pokažete da ste tu za mene, da me podržavate i da mi dajete osećaj sigurnosti. Kada se osećam voljeno i kada znam da me razumete, ja rastem u osobu koja veruje u sebe i u druge. Vaša uloga je najvažnija u ovom periodu mog života, jer od vas učim kako da postanem samostalna i samosvesna osoba.

Kako pretvoriti dosadu u priliku?
-Postavljajte pitanja: „Šta bi voleo da napraviš?“ ili „Kako bi mogao da se igraš sa tim što imaš?“
-Podstičite kreativne igre: crtanje, pravljenje priča, građenje od kockica.
-Uključite decu u svakodnevne zadatke: kuvanje, baštovanstvo, slaganje stvari – sve može postati igra.
-Obezbedite vreme bez ekrana, da bi deca naučila da sama osmišljavaju zabavu.
UHVATI SE ZA UŠI PA SKAČI
Dosada kod dece nije neprijatelj, već prilika da razviju maštu, samostalnost i otpornost. A roditeljska doskočica, iako šaljiva, može biti podsetnik da deca ne moraju uvek dobiti gotova rešenja – ali je važno da znaju da ih odrasli razumeju i podržavaju.

Da li roditelji treba da reaguju?
Dosada ne zahteva uvek intervenciju. Ponekad je korisno pustiti dete da samo pronađe način da se zabavi. Ali važno je da roditelj bude podrška – da pokaže razumevanje i da, kada je potrebno, ponudi ideje ili usmeri dete ka kreativnim aktivnostima.
Zašto deca osećaju dosadu?
• Previše strukture – kada je svaki trenutak isplaniran, deca gube sposobnost da sama osmišljavaju igru.
• Premalo stimulacije – ako nemaju dovoljno izazova ili raznovrsnih aktivnosti.
• Razvojni proces – dosada je prirodan deo učenja kako da se upravlja sopstvenim emocijama i vremenom.
• Digitalni uticaj – navika na brzu zabavu preko ekrana može učiniti da „obične“ aktivnosti deluju nezanimljivo.

Šta znači kada dete kaže da mu je dosadno?
Dosada kod dece najčešće znači da im nedostaje ideja, izazov ili smislen angažman. To nije nužno negativno – upravo u trenucima dosade deca mogu da razviju maštu, kreativnost i samostalnost. Kada kažu „dosadno mi je“, oni zapravo traže putokaz, a ne uvek gotovo rešenje.
Poruka koju šalje doskočica
• Humor i rasterećenje: Roditelj pokazuje da dosada nije opasna, već nešto što se može prevazići na zabavan način.
• Samostalnost: Implicitno se poručuje detetu da samo pronađe rešenje, da ne očekuje da mu odrasli stalno organizuju vreme.
• Minimizacija osećaja: Ipak, ako se koristi često i bez objašnjenja, dete može pomisliti da njegova potreba nije važna.
Kako vi reagujete kada vam dete kaže da mu je dosadno?

U našoj kulturi često se dešava da otac i majka različito reaguju kada primete da dete usvaja ponašanja iz društva koja im se ne dopadaju. Otac može nastupati strože, naglašavajući autoritet i granice, dok majka češće bira blaži ton, pokušava da razume i objasni. Ta razlika sama po sebi nije problem, ali može zbuniti dete ako roditelji ne pronađu zajednički stav.
Najvažnije je da roditelji prvo međusobno razgovaraju i dogovore se oko toga šta žele da prenesu detetu. Ako dete vidi da majka i otac imaju različite poruke, ono može da iskoristi tu nedoslednost i da se još više osloni na ponašanja iz društva. Kada roditelji nastupaju jedinstveno, dete dobija jasnu poruku da određeno ponašanje nije prihvatljivo.
Detetu treba objasniti mirno i jasno, bez osude, zašto im se to ponašanje ne sviđa. Važno je da se naglasi da roditelji ne odbacuju njega kao osobu, već samo ponašanje koje smatraju štetnim. Tako dete razume da kritika nije usmerena na njegovu ličnost, već na postupke.
Zajednički interes se čuva tako što otac i majka kombinuju svoje pristupe: autoritet oca daje granice, a toplina majke pruža razumevanje. Kada se ta dva pristupa usklade, dete dobija jasnu i doslednu poruku, ali i osećaj sigurnosti da ga roditelji vole i žele da ga usmere na pravi put.

Kada dete počne da usvaja ponašanja iz društva koja roditeljima nisu prihvatljiva, važno je da reakcija bude promišljena i usmerena na razumevanje, a ne na strogu zabranu.
Prvi korak je razgovor. Roditelji treba da pitaju dete šta ga privlači u tom ponašanju i kako se oseća kada ga primenjuje. Na taj način dete se ne oseća osuđeno, već shvaćeno, a roditelji dobijaju uvid u razloge zbog kojih ono imitira društvo.
Drugi korak je objašnjenje. Roditelji mogu jasno i mirno da objasne zašto im se određeno ponašanje ne sviđa i kakve posledice može imati. Deca bolje prihvataju granice kada razumeju razloge iza njih, a ne kada se suoče samo sa zabranom.
Treći korak je jačanje pozitivnih modela. Umesto da se fokusiraju samo na ono što ne žele, roditelji mogu da podstiču ponašanja koja su u skladu sa porodičnim vrednostima. Kada dete dobije priznanje i pažnju za poželjno ponašanje, ono postaje privlačnije od onog koje je preuzelo iz društva.
Četvrti korak je doslednost. Ako roditelji postave granice, važno je da ih se drže i da dete vidi da pravila važe uvek, a ne samo povremeno. Nedoslednost može zbuniti dete i učiniti da se još više oslanja na vršnjačke norme.

Mobilni telefoni, YouTube i TikTok postali su sastavni deo života naše dece. Oni su deo njihove svakodnevice, načina na koji se povezuju sa vršnjacima, uče nove stvari i pronalaze zabavu. Zbog toga zabrana korišćenja ovih tehnologija nije rešenje – deca će uvek tražiti način da dođu do sadržaja koji ih zanima. Ono što jeste rešenje jeste vaša stalna prisutnost i razgovor.
Važno je da pokažete interesovanje za ono što vaša deca gledaju. Pitajte ih koji su im omiljeni influenseri, šta im se dopada u njihovom ponašanju i zašto ih prate. Na taj način ne samo da ćete bolje razumeti svet u kojem se kreću, već ćete im pokazati da vam je stalo. Kada deca osete da ih roditelji slušaju i razumeju, mnogo lakše prihvataju sugestije i granice.
Objasnite im razliku između zabave i stvarnog života. Influenseri često glume, preuveličavaju ili kreiraju sadržaj samo da bi privukli pažnju. Deca treba da nauče da to nije uvek realna slika i da nije sve što vide primereno za oponašanje.
Postavljanje granica je jednako važno. Dogovorite se o vremenu koje će provoditi na mrežama i uvedite balans kroz sport, druženje, knjige ili kreativne aktivnosti. Granice ne treba da budu stroge zabrane, već jasna pravila koja dete razume i u kojima učestvuje.
Zajedničko gledanje sadržaja može biti odlična prilika da razgovarate o onome što dete prati. Tako ćete moći da ukažete na pozitivne i negativne strane i da predložite alternativne uzore – sportiste, umetnike, naučnike – koji mogu biti inspirativni. Najvažnije je da svojim primerom pokažete kako se ponašati, jer deca najviše uče iz ponašanja roditelja.