Marijine pesme

Zimska bajka 😇😇🌲🌲🌲🥂

Spustilo se lišće suvo,poput ćilima grad sad krasi
Pod cipelom nežno šuška
Dok se sunce stidljivo gasi.
Tu su neke nove boje
krase svako ćoše naše
Spušta se polako magla
na sokake i salaše

I eto tako, prodje prvo iščekivanje tvog pokreta,
Prvi snimak nečega što kažu da si ti,
Prodje 9 meseci sreće, brige isčekivanja da prvi put osetim tvoj miris, tvoju meku kožu, da te slušam kako dišeš... Svaki tren koji provodim sa tobom za mene je blagoslov, jer ja sam te želela, najbolji deo sebe ti dala... Dodje i prvi zubić, pa godinica, jedna, druga, treća... Peta, i da je opet ovoga sveta ja bih opet želela tebe... Zabavište.... Prva priredba, suza suzu od ponosa stiže, niz obraze se nižu a ja ih krišom brišem, jer kako da ti objasnim da nisam tužna već da su to suze radosnice... Prvi dan škole, krećemo, sa rancem na ledjima i onim smešnim prslukom, srce veliko kao kuća... Pa najsrećnija na svetu sam majka... Moj djak prvak... A ti onako ko patuljčić... Veća torba od tebe😁 Tu su razni smajlići, pohvalnice, zahvalnice, priredbe, ekskurzije... Godine prolaze nekako sve brže.... A ja izgubljena u poslu, školi pokušavam sve da ispratim i nesebično ti pomognem u svakom trenutku slabosti. Bojim se brzo ćeš mi odrasti... I još te nosam, i nunam, grlim i mazim kao da si beba.I da, još ti pomažem da se obučeš, češljam ti kosu i štitim možda čak i previše od sveta, od drugih... Jer jednom kad odrasteš više ničega od toga nema, krećeš svojim putem i ko zna šta ti sudbina sprema. A ja ću uvek biti tu i čuvaću ti ledja...
Na mene ćeš uvek moći da računaš, jer ja sam te želela... ❤️

Dok poslednji otkucaji srca puštaju nejednake tonove
Ti toneš u neku vrstu nad života, negde izvan svih granica, gde nema osjećanja,
nema boli i tuge...
Taj neki osećaj nedostižnosti, nadrealnosti,
pomuti ti rasudjivanje, otupi osjećaje...
Nema više traume, nemoraš bježati od stvarnosti, ništa te ne dotiče,
Beg od života, negde
izmedju jave i sna,
negde gde sve prestaje i postaje ravna linija...

Poželim eto tako
Nešto što ne može svako,
da pobegnem u oblake,
Sakrijem od sveta i osluškujem
nebeske
priče.
Šumove vjetrova, nežna sudaranja,
Cvrkut ptice u letu,
Sve što je nedostižno običnom svetu.
I skrivena tako
ušuškana u svom tom komforu
Uživam u belini, čistoti i tišini.
Bez gradske buke,
Bez ljudi oko sebe,
Samo ja... Sama sa sobom...
Skrivena u svom oblaku...
Ne, nisam sebična samo nedostajem sebi....
Toliko se pokloniš drugima
Da zaboraviš da i ti postojiš...
A kad ne mogu da poletim tako silno i visoko,
ja sklopim i jedno i drugo oko
i...
sanjam svoj sigurni svet,
I svaki dan tako iznova i opet....

Hvala svakome za ružnu reč
Za gest koji poverenje uništava,
Hvala veliko za preke poglede
To od mene većeg čoveka stvara.
Za nepoštovanje, negodovanje,
Zavist i pakost...
Veliko hvala
Jer postadoh bolja ja zahvaljujući svima Vama.
Svaka trunka ružnog tona
Svaka reč iza ledja
Sve što kosi ponašanje dobro
Sve što se ružno iz odnosa rodi
Meni pomaže i meni godi!
Ne mogu se loši kriti
Danas je najteže čovek biti.
Vrednost duha, osobine lepe,
nemogu imat osobe loše,
od zla slepe.
I zato ne želim takva biti,
Ljubav,dobrotu i pravičnost kriti!