''Salon'' Jelice Gimbos

Šta to kosa (frizura) zapravo hoće?

Koren kose je nevidljiv, njeno postojanje započinje “blizu svesti” (stoji na granici između spolja I unutra) i tako okruženju “emituje” neke skrivene istine o nama. I muškarci I žene su ukroz istoriju I kulturu, do danas ulagali u stilizovanje kose, tako da je frizura zapravo jedan sasvim specifičan narativ, koji između ostalog otkriva naša unutrašnja stanja.

Potreba za promenom frizure najčešće predstavlja potrebu za promenom emocionalnog stanja, ili potrebom da se aktuelno emocionalno stanje najavi, potvrdi, jasno artikuliše I prihvati.

U tom smislu, za osobu koja se nosi sa teškim iskustvima, šišanje je svakako izraz povratka kontrole nad svojom kosom, pa i svojim životom, ili može da bude način da se ženstvenost kako zarobi, tako I oslobodi. Dakle, šišanje može da predstavlja novi početak ili samo poslednji hir.

Česte promene boje i frizure, sasvim sigurno predstavljaju potragu za ličnim identitetom. Osoba ne zna šta bi da bude, ali ono što jeste ,sasvim sigurno joj ne odgovara. Pa kad ne zna kakvu bi promenu unutar sebe, ona tu potrebu za promenom “iznosi” spolja u vidu čestih promena frizure. Ili sasvim jasno odslikava svoje unutrašnje stanje, ili ga obrće u suprotno, što svakako zavisi od toga želi li svoje potrebe i stanja da jasno pokaže ili sakrije.
Kombinacijom, recimo klasične, odmerene frizure, I atraktivne ili ekscentrične boje, žena pokazuje svoje stabilne stavove, ali I otvorenost ka novim, možda avanturističkim iskustvima.
Duga, bujna, kovrdžava, nehajno organizovana kosa, svakako izražava jednu fizičku vitalnost koja ne voli (ili u ovom trenutku nije spremna za dublju organizaciju niti) bilo kakvo struktuiranje. Osoba uživa u svojoj slobodi duha i snazi tela.
Sve ove potrebe mogu biti osvešćene, ali isto tako I neosvešćene.

Dramatična promena frizure I ne mora uvek da znači nešto dramatično, može jednostavno biti produkt potrebe za predstavljanjem “nove sebe”.

NaRcizam.

Doživljaj izuzetnosti koji nema potkrepljenje

Ponekad odnos koji dugo traje, biva "ugrožen" onda kada jedna od osoba krene putem ličnog rasta i razvoja. Nesnađenost na novom neistraženom terenu, osobu vuče nazad, ka starim obrascima koji su odnos i izgradili, i neminovno postavlja pitanje:
"Hoću li ovom odlukom ugroziti osobu do koje mi je stalo? Da li će pomisliti da mi nije važna?..."
Bilo bi dobro, baš u tom trenutku, vratiti se svojoj odluci za promenom, i sa tog mesta pogledati direktno u svoje srce, i videti da u njemu stoji samo zdrava namera, koja ni drugome ne može doneti ništa loše.I to je dovoljno za lični mir.
Baš taj mir daje i onoj drugoj strani. Daje joj mogućnost da se pomeri sa "naučenog mesta" i potraži svoje "novo mesto" sa kojeg će osmotriti i sebe, i odnos, i izvesnost u odluci na koju će stranu.
Lični rast je blagoslov, koji nikom ne može doneti štetu!
... do poslednjeg milimetra, rastimoooo!

Osnivač logoterapije, Viktor Frankl, autor knjige "Zašto se niste ubili?", a koja je prevedena na dvadesetak jezika, dovešće nas do toga da uvidimo da svako od nas ima svoj Aušvic, i da se svakolika patnja može nadići ukoliko joj damo smisao.

Kao frizer sa gotovo punim stažom, mogu reći da odlično poznajem osećaj težine koji se rasporedi po gotovo celom telu i koji se osvesti tek kad radne aktivnosti prođu, jer boravak u sferi kreativnog očigledno pomaže da se isti, neprijatan osećaj tek delimično oseti ili se apsolutno ne oseti.

Kao OLI psiholog savetnik, znam koliko je bitna Istina. Moja Lična Istina. Svačija Lična Istina! Tek kada se krene u lagano razotkrivanje, lagano postajemo svesni toga zašto je ona, Istina toliko važna...

Niko kao ona ne pomaže da sa samim sobom budeš na "ti". I kad takav sedneš naspram druge osobe i osetiš da i sa njom možeš takođe da budeš na "Ti", i kada se dva "Ti" razmene i osete, to je ipak malo više od bliskosti kakvu poznajemo. To je tačka susreta što kao gutljaj vode sa izvora celo biće ispuni blagotvornom svetlošću.

Istina je onaj deo kreativnog procesa, koja pomera pažnju sa bolnog ili pomaže da se bol lakše nosi.

Emocionalna zrelost počiva na dva stuba, a sve vrste emocionlnih problema izviru iz nedostataka u ovim nosačima identiteta i integriteta. To su:

1. Orijentacija da se živi na sopstveni račun, a ne na račun drugoga (u psihoanalizi to zovu separacija i individuacija). Svi se rađamo kao paraziti i egocentrična bića. Sazrevanje se sastoji u prevazilaženju ove dve tendencije. Parazitiranje se razvija u sposobnost za uzajamnost, a detinji egocentrizam i narcizam u orijnetaciju ka realnosti i zrelo, realistično samopoštovanje. Deci ove orijentacije „lepo stoje“ jer su deca, slatka mala nezrela bića. Ove tendencije kod odraslih su osnova psihopatologije. Ako se ne razvijamo u smeru individuacije, ostajemo orijentisani na manipulaciju, iskorištavanje drugih, kačenje za druge, zavisnost, igre moći…

2. Orijentacija na istinu, a ne na laž (psihoanalitički-testiranje realnosti i zdrav narcizam) … Ako ne razvijamo orijentaciju ka istini, realnosti, zrelom vrednovanju sebe i drugih, ostajemo orijentisani na građenje lažnih „imidža“, narcističkih „šarenih laža“. Jednostavna istina glasi: ako hoćeš da budeš mentalno zdrav, ne laži i ne iskorišćavaj druge (niti sebe).