Knjizevni krug "Vrtlog"

Vidimo se. 🦉🦉🦉🍀

Al' ipak se okreće!
Zastaćemo sutra.

Sa sinoćne radionice Književnog kruga "Vrtlog"
Valentina Vulić

SVEDOČANSTVO KAMENA
Ili
KORENI SVETLOSTI

"Sam čovjek je nesrećna luda
što se kolje sama sa sobom,
i bunca i fantazira.
Samoća odjednom sav svet pretvara
u neveru i zaveru."
(M. Lalić)

I kad se prvi put okrenuo da pogleda kuću —
plamen je lizao prema lastavicama,
dalje, prema krovu.

Gledao je u buktinju
koja se u pepeo pretvarala.
U njemu je izgorela sva dobrota
po kojoj je bio poznat.

Spustio se na kamen,
sad već umoran
i prazan iznutra.

Kome sam bio dobar?
Koga sam štitio?

Plameni jezici, činilo mu se,
doticali su nebo,
dok se u njemu
sve pretvaralo u gomilu kamenja.

U toj buktinji,
prvi put je video svoje oči —
nalik đavolu,
dok je goreo i on iznutra.
***

"Ostao je samo pepeo u njemu,
kao na zgarištu doma.

I sve što je prošlo —
neće da prizna da je prošlo,
dok se dobro ne osveti onome
što na njegovo mesto dolazi.

Niko je od onih
što izgledaju tvrđi nego što čovek treba da bude.
Sličan kamenu,
a nikom ne pada na um da zažali kamen,
čak ni kad se kotrlja u provaliju:
dole mu neće biti gore
nego što mu je bilo gore.

Sve je to zbog ogromnog razmaka
između onog što imamo
i onog što hoćemo da imamo —
jer nismo ni slutili
kakva je to provalija
i kako je treba ispuniti
pre nego što se pređe."
(M. Lalić)

Koren je tu,
grane na sve strane
i izdanci.

Jesu li nam još oči
okrenute ka korenu,
ili su nas daljine rasejale
ko bura kad dune?

Selo moje neveselo,
hoće li te ikad
posetiti grane i izdanci,

posuti seme svoje
na okrajku kraj kuće stare,
da bunar ne presuši?

Da kamen na basamacima
opet zasija —
sad, u mahovinu zarastao.

Čuju li potomci
vapaj predaka!

Gordana Lo

Motiv djavola u životu i književnosti
Život, kao i čovek u njemu,su zaista neshvatljivo čudo.Svaki čovek ima i svoju tamnu senku,pratioca iz tmine.To nije samo crno rogato, biće- djavo -iz narodnih priča i legendi,već i nemir u nama koji nas iskušava,razara dušu i nagoni na zlo.Upravo ta iskušenja i čovekova borba da izadje na svetlo čini život interesantnijim i dinamičnijim.

U životu djavo je simbol čovekovih slabosti;pohlepe,laži,zlobe ,sujete zavisti..On postavlja zamke ,iskušava nas,zavodi svojom lukavošću.
Ponekad djavo i nije tako crn kako nam se čini.Svojim iskušenjima tera nas da spoznamo granice svojih mogućnosti,da povećamo napore na putu ka svetlijim stazama života i odnesemo pobedu nad njim.

U književnosti djavo skenira duše ljudi.U Geteovom Faustu-Mefistofelj iskušava Fausta.On je vispren i lukav.Nudi znanje,moć i uživanje ali zauzvrat traži njegovu dušu.Faustovo pristajanje da proda dušu znak je čovekove slabosti i pada pred prolaznim zadovoljstvima.
U Lalićevoj-Lelejskoj gori-djavo je taj koji Ladu Tajoviću neda mira,tera ga da bude samostalan .da se suoči sa ratom i besmislom ubijanja.Tera ga da preispita smisao njegove borbe i žrtve,da ustane protiv laži i dogmi.Gubitak žene koju voli radja unutrašnju borbu izmedju očaja i nade,izmedju djavola i njegove vere u ljubav,iz njegove potrebe da voli i sačuva ono ljudsko,dobrotu u sebi.Iako gine Lado svojom ljubavlju dokazuje uprkos vremenu zla da čovek sve dok voli i oseća mora biti čovek.To
je teret njegove

sudbine.Ono Njegoševo"Šta je čovjek a mora bit' čovjek".

Motiv djavola u životu i književnosti pokazuje da čovek vodi" borbu neprestanu"izmedju dobra i zla,svetlosti i tame.Najveća borba je u čoveku samom u njegovoj duši.Pobedu odnosi onaj ko spozna sebe i ostane veran svojoj savesti i ljubavi.
Hajdana Baletić

Sledeća radionica Lepog pisanja u okviru grupe "Vrtlog" u Novom Sadu 18.10.2025.
Teme:Motiv đavola u literaturi i životu
Đavo kao saputnik u samoći

ПУТЕВИ

„Ситнице су срећа. Зато ја волим мале ствари. И велике торбе.
Свуда их са собом носим, јер себи дугујем још понеку шетњу између очекиваног и непланираног.“
— Иво Андрић

Док је априлска киша правила језеро на излоканом асфалту, сиво и тешко небо је притискало моје груди.Паковала сам кофер. и пунила га дечијим крпицама. Невољно.
Удисала сам успомене као последњи ваздух — не плућима, већ самим срцем. Мирис старог дрвета, топлина непомичног сунца, кроз прозор лелујање тек опупелих грана, најављивало је пролеће, све је ишчезавало у мојим длановима, а ја сам их паковала као драгоцене ситнице среће.

Пут у непознато. Оставила сам, не родну кућу, већ кутак који смо градили. Оно што је вредело спаковала сам у сећања, највредније ухватила за ручице, и кренула.

Неки путеви се никад не забораве. Живе негде у преградама наших срца, понекад заболе...Најчешће кад пада киша, кад капљице шибају лице, или кад се приближи април, и све старе сенке оживе у мирису покисле земље.

„Увек су постојали прави и криви путеви, али су се укрштали.
Тако да је и прави пут некада умео да скрене,
а криви пут сам од себе долазио на прави пут.“
— Владета Јеротић

Живот нацрта пут — ми само корачамо. Понекад уз литицу, посрћући, ослушкујући шуштање ветра. Некад лепршаво, као кроз мирисну пољану препуну цвећа. Стопала памте свакi каменчић, сваку травку која је грицкала неко моје чуло, сваки поглед који је био као шапат.

С годинама сам заволела своје стопе и своје путеве. Увек су ме водили — као ономад, жеља моје мајке, тихи ветар који ме гурао напред.

И понекад, кад пада априлска киша, осетим старе путеве како се враћају. Тихо корачам кроз њих, лишће тек озеленело,служи као подсетник на све кораке које сам направила. Захвална сам за сваку стопу и пут којим ме је живот водио, за сваки дах који сам удисала као успомену.
Гордана Ло

Još jedan interesantan odgovor na temu-Znakovi pored p**a.

O PUTEVIMA.ZNACIMA...

Putevi .Znaci.Levo,pravo desno.Odjednom,niotkud u bespuću iskrsne usamljeni kamen što šiban vetrovima,snegom i kišom odoleva.Krajp**aš.Ili nas iznenadni nemir poput šapata u noći dodirne i probudi.Znaci,treba odgonetnuti njihovu tajnu i smisao.

I putevi su znaci.Ima ih koji nikud ne vode.Ne znam zašto ih tako i zovu.
Moja skitačka ćud voli bespuća.Livade cvetne,trnovite staze.I cveće i trnje su znaci.Djura Jakšić napisa.. -Nek po cveću žene gaze,
A trnje je za čoveka...-
Na putu je cveće da zastaneš,udahneš lepotu i shvatiš da sve kratko traje,a trnje da to može biti bolno .da treba istrajati,boriti se..To je cena putovanja.Ni cvet ni trn nisu nepremostivi.Uče nas da i lepota,sreća i bol
su isto na ovom putu prolaznost

Koji je to pravi put kojim treba ići,nema tog znaka koji će nas naučiti.Sve je na čoveku i zato pazi...-Da ne ideš malen
Ispod zvezda-...

Andrić bi rekao da znaci nisu tu da biramo šta je lakše ili teže.Oni su tu da opominju.Za to je potrebno mudrosti,hrabrosti i nijedna žrtva nije prevelika.Na kraju p**a sve nas čeka ista tišina.Važno je da smo na putovanju ovom "nepreglednim i neprolaznom " rekom što se život zove .

Sledeća radionica 4.10.2025. u 17h
ZNAKOVI PORED PUTA🧏
Obično primećujemo znakove, tumačimo ih, pratimo.
Možda su ostaci paganskih verovanja, možda imaju opšteprihvaćenu simboličnost, možda ih jedino mi umemo rastumačiti. Na javi su, nekad u snovima, želimo li ih pratiti. Dozvolimo li da nas vode, da ponekada pomislimo da su delo Usuda, proročanstvo sa rođenja?
Srećno! 💛

ZIDANJE
"Svako nosi ponešto na duši.” (Tvrđava)

Neki ljudi su stvoreni da pomeraju granice, naročito kada je ljubav u pitanju. Tako su učinili Ahmed i Tijana.

U posleratnom Sarajevu njihova je priča mirila dva sveta – dve vere, dve kulture. Ona, ćerka pravoslavnog trgovca, i on, musliman čija je porodica bila izbrisana kugom, nalazili su se na raskršću gde je svaki dodir mogao biti opasnost, a svaki pogled most.

“Tijana je bila drukčija. Suviše rano osjetila bol, samoću i nesigurnost. Baš kao i moja majka, koja je neprestano mislila na nesigurnog oca, Tijana je nosila u sebi tihu težinu, gotovo nevidljivu, ali neprekidno prisutnu.

Da li sam slučajno naišao na Tijanu, ili sam nesvesno tražio trag majčine slike u njenom obliku i gestu? Nisam znao. Samo sam namirisao ono što se ne može spolja videti – unutrašnje tkanje rane i snage. Vraćao sam izgubljeno detinjstvo, izgleda.” (Tvrđava)

Tkanje

Vezivala je sve što se godinama razvezivalo. Krpila, lepila, iznova sastavljala ono što se uporno kidalo. Ali čim bi poverovala da je uspela, paralo se još jače, dublje, nemilosrdnije. Svaki trud bio je novi izazov.

Sakrivala je gde je stigla – ispod osmeha, iza pažljivo biranih reči, u drhtavim pokretima ruku. Ali ništa se ne može sakriti do kraja. Kad bi dotakla izbočeni šav, uvek bi se posekla. Sve rane čekale su da se otvore, šavovi postajali sečiva.

Naučila je da živi s tim bolom, ali nikada da ga ukroti. Disao je zajedno s njom, šaptao kroz svaku pukotinu i podsećao: ništa što se jednom raspadne ne može ostati isto.

I zato je jednog dana pustila sve – neka se pokida, raspara, sruši. Nije imalo smisla popravljati ono što odavno nije bilo celina.

Iz tišine ruševina krenula je ponovo. Polako, pažljivo, strpljivo, vezivala je nove niti. Ne da zakrpi staro, već da satka život iz početka, onako kako srce zna: iz bola, iz snage, iz sopstvenih ruku.

Ljubav, ipak, bila je jača od svega. Nije vredelo živeti u strahu. Prođe čovek kroz život, a da ga zapravo ne doživi, ako se boji. Tijana je znala – i ako se svet raspadne, srce može satkati novu tkaninu, novu priču, novu snagu.

Gordana Lo

„Таjna se duže pamti nego jasna istina“ (Tvrđava)

Prepoznah svoju reč — olako izrečenu, tamo gde nisam ni trebala da budem. Posekla me je kao oštro sečivo i naučila da ćutim. Od tada reči ne izgovaram, već ih pišem. Možda ih niko neće pročitati, ali pišem kao da u kovčeg zaključavam poslednju nadu i bacam ključ. Ne znam da li sam zidala kavez ili tvrđavu; i jedno i drugo nose i zaštitu i osamu.
Gordana Lo
Književni krug "Vrtlog"
27.09.2025.
Novi Sad

Valentina Vulić
I moja je Tvrđava još uvek tu.